• Далия Миронова

Свет у двадесет првом веку

Updated: Jan 12

Кад су били млађи, наши родитељи су маштали како ће у двадесет првом веку бити летећих аутомобила и како ћемо вероватно путовати до других планета...

Да, данас су технологије модерније него пре, кад су наши родитељи имали тринаест година или кад смо се ми родили, али ипак не толико колико су сви очекивали.

Мобилни телефони су мало већи него пре, али су и модернији, а с тим и компликованији. Сврха телефона није више да се разговара њиме. Већ у руци сваки дан држимо мали компјутер, који додатно има и камеру. Овај мали компјутер је паметан и ради све сам – од човека се не очекује скоро ништа и, ако не пази шта ради, може постати жртва какве преваре. Захваљујући малом паметном компјутеру који нам може стати у џеп, можемо за микросекунд наћи информацију која нам је потребна, чак и ако нисмо знали да је тражимо.

Интернет нам помаже сваког дана, сваког трена. Али колико нам помаже, толико нам и одмаже. Сви смо свесни тога. Због друштвених мрежа се дружимо све мање с другим људима. Сваки дан ризикујемо да нас удари аутомобил, на пример, јер гледамо у свој телефон. Кажу да данас људи читају мање књига него пре. По мени то није баш тако. Људи купују мање књига него раније, зато што их скидају с интернета, што је добро за природу. Данас деца читају мање, с тим се слажем. Она радије играју игрице на телефонима и компјутрима него што се играју с вршњацима.

Људи данас имају другачији систем вредности. За њих је битно да имају добар посао и добру плату, а у задњем плану су породица и деца. Као да се боје. И они се стварно боје. Жене рађају тек са 35–38 година, јер њихов биолошки сат откуцава. Наравно, кад се дете роди, оно одмах постаје јако размажено, зато што је јединче, а његове баке и деке су срећни што ипак имају унуче. Они му дају све што пожели. Оно је најбоље, најпаметније, најлепше, чак и ако није баш тако. И на тај начин се ствара један зачарани круг у коме се сви бојимо да предузмемо нешто и предузимамо то нешто кад је већ касно, јер наш биолошки сат откуцава.

Засад ми се двадесет први век чини као да је стално у журби – људи журе, технологије журе. И природа као да на неки начин такође жури. Али вероватно ми се само тако чини. Вероватно су и људи деветнаестога века имали нека велика очекивања од двадесетог века, али кад је дошао, испоставило се да је потпуно другачији. Вероватно су и они мислили да стално некуд јуре. А ко зна? Можеда се заправо развијамо спорије него што је замишљено.


Аутор: Далија Миронова,

пета година

#есеји #домаћизадаци #петагодина

19 views

©2020 Српски језик СУ

This site was designed with the
.com
website builder. Create your website today.
Start Now