Снежана Дончев

Један мало другачији одговор на питање Ко сам ја?...


Како је само време брзо прошло! Као да сам јуче била дете. Дете које није бринуло ни о чему, ни због чега. Само би увече безбрижно склапало окице и тонуло у сан.

А сад... О, не, не желим да одрастем! Желим да још увек будем она мала девојчица, чији је свет био само обојен у розе. Нажалост, нема назад. Ту сам - где сам. На раксрсници живота.

Где да кренем? Лево или десно? Или да корачам право? Скретање и није баш нека добра идеја. Ипак право. Сваки пут је тежак, али ако имаш циљ, онда корачај храбро!

Жеље се остварују само ако довољно верујемо, а најважнија је вера у самог себе.

Неко ми је рекао - да би сазнала шта желиш, покушај да пронађеш себе. Ко сам заправо ја сад? Неко ко би почео да плаче док слуша неку тужну песму. Неко ко чезне за прошлошћу и плаши се да закорача у будућност. Или пак неко чији се снови полако остварују? Неко ко полако корача ка свом циљу, јер не жели да разочара ону малу девојчицу којој је некад давно обећала да ће успети. Да, то сам ја. Само део мене. Али још увек нисам успела да пронађем тачан одговор на то питање..

Можда је моје трагање узалудно. Можда ћу се за двадесет година пробудити са истим питањем и можда ни тада нећу имати одговор.

Године ће наставити да пролазе. Неке ћу снове остварити, неке заборавити. И на крају ће ми сасвим случајно, док будем читала неку књигу својим унуцима или док им будем препричавала неки део свог живота, пасти на памет једна реч. Сасвим обична. Мала, али довољна да ме опише. Да одговори на питање које ме је годинама мучило.

18.10.2019. г.

#трећагодина #космоми?

©2020 Српски језик СУ

This site was designed with the
.com
website builder. Create your website today.
Start Now