• kmborisov1914

О херојима

Данас се људи често питају да ли у наше време постоје прави хероји. Кад се данас каже „хероји”, најчешће се мисли на националне хероје из давних времена. Ово мишлење је типично за људе са Балкана, али ја бих рекао да је типично и за читаву источну Европу. Рецимо, кад се у Бугарској каже „херој”, прва асоцијација је одмах Васил Левски, који се борио против Турака у 19. веку. Ако замолите неког случајног пролазника на улици да вам наброји неколико бугарских хероја, сви би они били из времена националног препорода. Ситуација у Србији је веома слична. Можда једина разлика јесте да ће Срби ићи даље у историју, па ће осим хероја из времена српског препорода врло вероватно споменути имена Стефана Немање и Светога Саве. У новије време херојима се сматрају и врхунски спортисти, који су на неки начин прославили своју земљу. Одличан пример за то је Новак Ђоковић, који је у Србији можда познатији и од премијера и од председника.


Сви ти хероји о којима је досад било речи јесу популарни људи. Међутим, постоји и друга врста хероја – хероји, које нико (или скоро нико) не познаје. То су људи које је живот ставио у незавидан положај, али се они боре с њим како знају и умеју. То су људи који су приморани да раде на неколико места да би зарадили довољно новца да прехране своју породицу и да не би остали без крова над главом. Ти људи раде много, а добијају мало. Веома често они не воле свој посао, али знају да га морају радити, јер ће у супротном оставити своју децу, своје родитеље или некога кога воле без хране, а то не смеју себи дозволити. Они понекад раде дванаест, па и више сати дневно, раде и суботом и недељом. Наравно, људи који нису на њиховом месту не виде колико је њима тешко и никад не би рекли да су то прави хероји, али по мени они то заправо јесу.


Херојство је нешто релативно. То што би неко назвао херојством, неко други не би. Ја мислим да су хероји свуда око нас. Херојство се може наћи и у сасвим обичним ситуацијама, а хероји могу бити и сасвим обични људи.