На крају стазе дуге пет година

Сви кажу да су студентске године најлепше. Ускоро ћу сазнати да ли је заиста тако. Када сам људима рекла шта сам одлучила да студирам, многи од њих нису ни били чули за студије славистике. Неки ме још увек питају: „Али шта ћеш са тим језицима?”, „Да ли постоји могућност за запослење?”, „Шта ти пружа тај факултет?”. А овај факултет и група заправо вам пружа знање које је иначе тешко стећи. Омогућава вам да дођете у додир са различитим културама, за које нисте ни знали да могу бити толико занимљиве. Срећна сам што сам студирала управо то и што сам могла да ближе упознам друге словенске народе, сазнам више о њиховој историји и схватим да нисмо непријатељи, већ браћа.

Професори на нашој групи су ерудите и знају да раде на томе да нам дају знање, а не само да им прође дан. Током ових година свако од њих се потрудио да нам пружи знање због којег смо ту и да одржи нашу пажњу. Кад погрешимо, не вређају нас, већ нам помажу да пронађемо своје грешке и исправимо их. На Софијском универзитету чак и сама атмосфера показује да сте ту да следите пример својих славних предака, а не само да бисте нешто завршили.

Од прве године сам морала да радим. И дан данас покушавам да пронађем равнотежу између факултета и посла, али код нас морате бити потпуно посвећени језику и због тога нисам међу најбољим студентима. Међутим, захвална сам што сам имала прилику да будем део ове авантуре. Захвална сам на знању које сам добила. Захвална сам на пријатељствима која сам стекла и за која се надам да ће трајати цели живот. И на крају, али не најмање важно, захвална сам на прилици коју сам имала да посетим земље попут Хрватске, Србије и Русије. Покушала сам да искористим што више, јер не знам да ли ћу поново имати такву могућност.

Надам се да ћу једног дана моћи наћи посао са српским или хрватским језиком. Да ћу наћи такав посао, који ће ми помоћи да се усавршим. Чак и ако не успем, никада се нећу покајати због ових пет година свог живота које су ми толико тога дале и развиле ме као личност.